Борислав Пекић

        
Борислав Пекић рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици.

Живео је у Погдорици, Новом Бечеју, Мркоњић-Граду, Книну , Цетињу и Баваништу у Банату. Од 1945. године живео је у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију и матурирао 1948. године. Од 1948.  до 1953. био је на издржавању казне у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ. Био је осуђен на петнаест година строгог затвора, али је 1953. помилован. Студирао је Експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета .

Пекић је већ првим романом «Време чуда» изазвао велико интересовање широке читалачке јавности. Након прве књиге објавио је портрет «Ходочашће Арсенија Његована «  (1970), за који добија НИН-ову награду за роман године, новелу «Успење и суноврат Икара Губелкијана» (1975), новелу  «Одбрана и последњи дани « (1977), роман «Како упокојити вампира» (прва награда Удружених издавача1977) и роман «Златно руно» , фантасмагорију у седам томова (1978-1986, за који добија 1987. Његошеву награду) . Поред «Златног руна»  и «Година које су појели скакавци»  и роман «Беснило» је ушао у селекцију десет најбољих романа у српској књижевности од 1982. до 1991, по мишљењу читалаца. У следећем објављеном антрополошком роману «1999» , Пекић је остао на трагу те негативне, често фантастичне утопије (награда године за научну фантастику 1985).
Збирка прича «Нови Јерусалим» издата је 1988. године. «Писма из туђине», (1987), «Нова писма из туђине» (1989) и «Последња писма из туђине» (1991) спадају у публицистички домен овог писца. Есејистичка проза «Сентиментална повест британског царства» (1992), доживела је три издања. Постхумно су објављени: «Време речи», «Одмор од историје», «Рађање Атлантиде», «Скинуто са траке» и роман «Градитељи» .
Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, чешки, пољски, словачки, мађарски, румунски, македонски, словеначки и албански језик.
Пекић је био члан уредништва Књижевних новина. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности , члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а, Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења драмских уметника Србије и члан Удружења филмских уметника Србије. Такође је био члан редакције обновљеног листа Демократија (1990), органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора.
Постхумно га је 6. јула 1992. године Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао орденом Двоглавог белог орла  I степена.

Борислав Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону.